Šta je ostalo od Foruma za novi ples

Forum za novi ples bio je mesto okupljanja umetnika koji su imali potrebu za drugačijim pristupom plesu i umetnosti, za razmenom iskustva i menjanjem stvarnosti u kojoj žive.

Na samom početku 21. veka, u vreme mnogih političkih i kulturnih promena u našem regionu, pri Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu nastao je Forum za novi ples. Za relativno kratko vreme
postojanja, od 2002. do 2017. godine, novim generacijama plesača pružao je mogućnost za dalji razvoj i istraživanje njima dotad nepoznatih stilova. Nakon 15 uspešnih godina u kojima su izvedene brojne predstave, održane razne plesne radionice i osvojene značajne nagrade, ugašen je pošto je nova uprava došla u pozorište.

O Forumu, o novosadskoj plesnoj sceni sa početka ovog veka i danas, govori Olivera Kovačević Crnjanski. Ona je osmislila Forum i bila je među njegovim osnivačima.

Olivera je balerina, savremena plesačica, koreografkinja i plesna pedagoškinja, rukovodila je Forumom od njegovog osnivanja, i bila direktorka Baleta Srpskog narodnog pozorišta od 2010. do 2012. godine.

Kako biste objasnili šta je to Forum nekome ko prvi put čuje za njega?

Forum za novi ples bio je osmišljen kao mesto okupljanja umetnika koji su imali potrebu za drugačijim pristupom plesu i umetnosti, za otkrivanjem nečeg novog, potrebu da eksperimentišu u plesu, razmenjuju iskustva i menjaju stvarnost u kojoj žive.

Kako je nastao, koja je bila njegova uloga? Kada je pokrenut, Forum je bio novitet za Srpsko narodno pozorište. Kakve promene su se dogodile u pozorištu za vreme njegovog rada?

Forum je osnovan u Srpskom narodnom pozorištu 2002. godine, a ozbiljniju podršku počeo je da dobija sa dolaskom Milivoja Mlađenovića i Aleksandra Milosavljevića u SNP. Oni su o pozorištu razmišljali kao o instituciji koja treba da neguje tradiciju baleta, opere i drame, ali je neophodno da bude otvorena i za savremene tendencije unutar sve tri umetničke celine.

Aleksandar Milosavljević u svom tekstu za Monografiju Foruma za novi ples kaže : „Pozorište je revolucija zato što, bez obzira na svoju kratkoročnost, revolucija – pa makar i na tren – kreativno
problematizuje stvarnost“. Tako je i Forum na trenutak – koji je trajao 15 godina – problematizovao stvarnost i uneo promene unutar samog SNP-a u smislu organizacije rada, strukture, repertoarske
politike…

Procesi nastajanja predstava bili su drugačiji, kao i estetika, umetnički koncepti i formati predstava. Forum je bio veliki izazov i velika provokacija za sve nas. Razmišljali smo o tome šta je to što nam nedostaje u baletu, a postoji u savremenom plesu, kako da iskoristimo slobodu i samostalnost za koju smo se izborili, koja je naša uloga i odgovornost kao umetnika, autora i izvođača.

Znali smo šta nam nedostaje. Nismo imali nikakvo znanje niti iskustvo u savremenom plesu, a ono što se u okviru Baleta radilo i nazivalo modernim plesom bilo nam je prilično zastarelo i nezanimljivo. Želeli smo da plešemo kao oni sjajni plesači u predstavama koje smo do tada samo gledali na VHS
kasetama.

Bili smo svesni da u SNP-u imamo savršene uslove za rad, nije nam nedostajalo snage i entuzijazma,radili smo po ceo dan. Prvih nekoliko godina bavili smo se edukacijom plesača, a ubrzo smo počeli i sa produkcijom predstava koje su rađene sa koreografima i rediteljima iz zemlje, regiona i Evrope: iz Srbije, Slovenije, Bugarske, Francuske, Italije, Nemačke i Holandije.

Jedna od najznačajnijih uloga Foruma za novi ples bila u stvaranju uslova za saradnju lokalne nezavisne i institucionalne plesne scene. Forum je bio primer da je takav živ i dinamičan odnos moguć, jer je u realizaciju predstava uvek uključivao plesače i plesačice sa nezavisne scene, učenike i profesore baletske škole u Novom Sadu, umetnike sa invaliditetom i mnoge druge.

Forum nikada nije izgubio svoju lokalnu autentičnost tragajući za svetskim savremenim tendencijama, nikada nije izgubio kontakt sa nezavisnom plesnom scenom u Srbiji, nego ju je kroz brojne saradnje podržavao i ojačavao.

Koja su po vama najveća dostignuća Foruma?

Najveća dostignuća su naše predstave. Neke od njih su bile kultne i postale su zaštitni znak Srpskog narodnog pozorišta, kao i sam Forum. Izdvojila bih „Jezik zidova“ koreografa Gaja Vajzmana i Roni Haver, za koji smo dobili nagradu publike 40. BITEF-a, nagradu UBUS-a „Dimitrije Parlić“, nagradu INFANT festivala, i „Balerine“ Milene Bogavac, predstavu koja je dobila specijalnu nagradu UBUS-a, kao i nagradu na 42. INFANT festivalu.

Gostovali smo na svim najznačajnijim festivalima u Srbiji, a predstave smo izvodili i na festivalima u Hrvatskoj, Sloveniji, Mađarskoj, Rumuniji, Poljskoj, Slovačkoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Srećni u svom pozorištu, u svojoj kući, radili smo jako, jako puno, ali smo se i zabavljali i bili zadovoljni sobom. Publika nas je volela i poštovala i to nam je puno značilo.

Šta se dogodilo sa savremenom plesnom scenom u Novom Sadu od ukidanja Foruma do danas?

Nakon ukidanja Foruma nije nastala praznina upravo zahvaljujući plesačicama iz Foruma, Frosini Dimovskoj, Jeleni Alempijević i Sari Tošić, koje su osnovale kolektiv Pokretnica i organizaciju Praktikabl, zajedno sa umetnikom Lukom Kulićem i Dunjom Crnjanski, pijanistkinjom i performerkom.

Pored njih, plesnu scenu čini i Per.Art organizacija, koja deluje na polju umetnosti i inkluzije i savremenog plesa već 20 godina, a tu je i organizacija Groove, kao i umetnici koji deluju samostalno ili su udruženi u manje organizacije. Međutim, niko nema profesionalni, stalni prostor za rad i izvođenje, pa su zbog toga dešavanja sporadična i nedovoljno vidljiva. Neki čak misle da scena ne postoji.

Svi akteri scene rade po nekoliko poslova da bi opstali i preživeli, pa ipak, uporni su u borbi za opstanak savremenog plesa, tragaju za novim načinima održanja u uvek izrazito lošim uslovima u kojima se nalazi kultura u našoj zemlji, a u kojoj je ples uvek na poslednjem mestu.

Tako smo, od jedne odlične situacije i uslova u Srpskom narodnom pozorištu, odlukom jednog čoveka ili grupe onih koji odlučuju o programskoj politici, došli do ove situacije. Došli smo u situaciju da u gradu ne postoji mesto na kojem možete gledati savremene plesne predstave ili mesto na kojem možete da se edukujete, a da to nije baletska škola koja godišnje primi najviše 6 učenika u jedan razred.

Ali, na našu sreću, došlo je do novih saradnji. Muzeji su preuzeli ulogu scene. Otvorili su svoje prostore za savremene izvođačke umetnosti i za savremeni ples. To je donelo novi optimizam i kreativnu svežinu. Danas u Novom Sadu najznačajnije plesne produkcije nastaju u muzejima, na prvom mestu u Galeriji Matice srpske, zahvaljujući upravnici Galerije Tijani Palkovljević Bugarski, kustosima Galerije i ostalim zaposlenima. Tako je u produkciji Per.Arta, a u saradnji sa GMS-om nastala predstava „Mi nismo čudovišta“, po ideji našeg kolege sa intelektualnim invaliditetom Dalibora Šandora, a u saradnji sa čuvenim francuskim koreografom Gzavijeom le Roaom.

Per.Art je održao i brojne inkluzivne plesne radionice u GMS, a uskoro ćete moći da vidite i premijerno izvođenje predstave „Ples u XXI veku“ Natalije Vladisavljević, umetnice sa Daunovim sindromom, u kojoj učestvuju članovi i članice Per.Art-a i kolektiva Pokretnica. Takođe, u GMS je izvedeno i prvo javno izvođenje performansa „Kompost“ kolektiva Pokretnica.

Zanimljiva izvođenja i koncerti dešavali su se i u novoj Kulturnoj stanici Svilara. Iz festivalskih sadržaja u organizaciji Pokretnice u poslednje dve godine izdvojila bih „Neusamljeno osamljeni solo na vezi“ Jelene Alempijević, koncert dua Neither/Nor – Dunje Crnjanski i Miloša Dimitrijevića, kao i inkluzivnu radionicu Koreo Score, koju je vodila naša koleginica sa intelektualnim invaliditetom Natalija Vladisavljević, u saradnji sa mnom – obe smo članice Per.Arta. Ovo je bio prvi put da umetnica sa intelektualnim invaliditetom vodi radionicu na plesnom festivalu, što je redak slučaj i u evropskim
zemljama.

Kako zamišljate budućnost savremene plesne scene u Srbiji? Verujete li da će se mlađe generacije izboriti za njen opstanak?

Verujem u mlade generacije. Pametni su i talentovani, bore se, nije im nimalo lako. Volela bih da ne zavisi sve samo od njih i da prestane da se računa na njihovu mladost i entuzijazam. Volela bih da ih oni koji odlučuju o njihovim sudbinama i o sudbini savremenog plesa poštuju i vrednuju njihov rad tako što će im stvarati uslove za rad.

Bojim se da će, u jednom momentu, zbog nedostatka prostora za rad i nedovoljne finansijske podrške, scena zaista nestati. Bojim se da će se svi umoriti i odustati od borbe. Da će spakovati kofere i otići, kao i mnogi pre njih. Ukoliko se nešto ne promeni, scena će ostati mala i razjedinjena, pa zbog toga gotovo i nevidljiva.

Olivera-Kovacevic-Crnjanski

Image 2 of 8